Метода "Шест шешира" заснована је на техници размишљања у психологији коју је осмислио британски психолог Едвард де Боно и описао је у свом делу "Шест шешира за размишљање". Потекла из психологије, ова техника је даље развијана у великим светским фирмама, које су у њој виделе начин за подстицање сарадње, повећање продуктивности, иновативности и креативности, посебно међу менаџерима. Техника подстиче учеснике на сагледавање проблема из више углова и изналажење нових, креативних решења за постојећи проблем. Као и све добре идеје, ова техника је нашла своју примену у образовању и постала метода која се све чешће користи. Погодна је када ученици треба да продискутују о неком проблему, упознају се са неком значајном темом која се може сагледати из више углова, усагласе се и донесу одлуку унутар своје групе. Из мог искуства, ова техника је најпогоднија за часове одељењског старешине; може се применити на скоро сваку тему која се обрађује. Међутим, желела сам да је испробам и на часовима књижевности. Применила сам је на примеру приповетке "Јабука на друму" која се обрађује у седмом разреду, и ево како је то изгледало: Ученици се поделе у шест група и свакој групи се додели по један шешир. У зависности од теме која се обрађује и специфичности самог одељења, групе се могу формирати случајним избором, а може их одредити и наставник на основу афинитета ученика. Свака група има задатак да издвоји из приповетке елементе и презентује их у складу са захтевима свог шешира. - Бели шешир је неутралан; издваја информације које поседујемо (или које нам недостају) о неком питању. У овом случају група истиче старост јабуке, место где се она налази, описује околности које су довеле до тога да остане сама на друму. - Црвени шешир носи симболику у складу са својом бојом; усмерен је на јаке емоције, доживљаје без рационалног размишљања. Ученици су овде описивали своја осећања током читања приповетке - углавном су истицали саосећање са јабуком, указују на њену рањивост и усамљеност, а истичу и љутњу, протест због односа људи према тој племенитој биљци. - Црни шешир је критичар; разматра опасности, ризике, негативне стране проблема. Ученици у групи црног шешира у односу људи према јабуци виде неодговорност човека према природи, указујући на еколошке проблеме и друге примере уништења природе. - Жути шешир је, насупрот црном, оптимиста; он указује на позитивне стране, у свему види најбоље. У овом случају ученици истичу како је јабука опстала и живела много дуже него оне у негованим воћњацима, указују на богатство рода и лепоту њених плодова који усрећују људе. - Зелени шешир је креативан; он изналази нове идеје, ма колико биле невероватне или нереалне. Приликом обраде књижевних дела, овде се може применити техника - настави причу. У оквиру ове групе било је највише несугласица - неки ученици имали су идеју да се јабука премести, други да се уз њу посаде младе јабуке, а неки да се чак друм измести а јабука заштити законом. - Плави шешир наступа на крају; он обједињује мишљења свих група, резимира, издваја кључне речи. Шеста група је на табли, током излагања свих група, правила систематизацију за завршни део часа. Плави шешир може бити и наставник који током дискусије усмерава рад ученика.
|
Из моје учионицеОва страница намењена је наставницима који је прате или случајно залутају на њу. Покушаћу да поделим искуства из своје наставне праксе, поделим своја размишљања о неким темама наставе и представим важне активности наше школе. Archives
September 2020
|